maršalov plan za sirotnju

kad krv teče ulicama, kupuj zemlju

tako kažu pametni ljudi koji rade sa parama, upravljaju svijetom i uče iz istorije. kod nas je sirotnja jedino iz istorije zapamtila da je sirotnja nesposobna da iz istorije nauči išta. zato kod nas kad krv teče ulicama, niko ne kupuje zemlju, već je prodaju i bježe što dalje, u pičku mater’nu. ili prodaju ili se kolju za nju. kad sirotnju udari kriza, ona ne zna da je iskoristi da ne bi bila sirotnja, već krene niz bujicu u još veću jad i bijedu, i tako od kad je svijeta i vijeka, sirotnja mora ostati sirotnja.

ali zato ima kraja ovom jadu. kako kod nas, ovdje i sada ima više robova nego što je to ikad igdje bilo u istoriji na nekom mjestu, sirotnja bi morala da krene da iskorištva svu snagu i potencijal tolkog broja ropstva. ali, pošto mi nismo u egiptu iz doba faraona, ovi robovi koji su kod nas nisu robovi kojima je oduzeto pravo da raspolažu sa svojom snagom i radom. ovi naši robovi su uskraćeni za ljucko pravo raspolaganja mozgom i zdravim razumom, i zato se neće iskorištavati njihova snaga i rad, već nji’ova glupos’. 

tako će naša vlas’ da skupi svu silu ljudi iz centra za soc’jalni rad, škola, bolnica, penzionog, zdravstvenog, policje, vatrogasnog, milicije, vojske, kafana i odsvakuda gdje se ima potreba da se susreće sa potrebama i nezgodama sirotnje, i oni će da naprave spisak ko je od sirotnje rob a ko nije. ima tu posla, naravno, jer je robova u našem gradu dosta. ali neka, ne treba uzmicati, ne treba klonuti duhom, poso jeste težak, dan jeste dug, ali avaj (!) i zima je duga, i žito se neće samo požnjeti a nejač jesti mora.

tako će se, kad se napravi vel’ki spisak oko toga ko je rob a ko nije, izglasati zakon da svaki rob mora da plati robovski porez od 10 maraka opštini zato što je rob, i što za bolje i nije. čak ima da se uspostavi institu’cja roba godne, sirotnje neke koja je svojom robovskom pojavom, stavom, ponašanjem ili sudbinom zaslužila prepoznavnje svog doprinosa robovskom cilju, i da se toj osobi, ili robu, snizi porez na robovanje na 7,5 km, da joj godina prođe u veselju!

pošto naš grad ne manjka robova, i pošto će se naša lokalna vlas’ polakomiti na pare koje joj nikad nisu mrske bile, naš će grad za pešes godina biti bogatiji od dubajia, londona, tokija i evopske unije. ima da od silni’ para napravimo najveću zgradu na svijetu, samo da na njen vrs stavimo reklamu “JANJOŠ - ŠKOLA ZA MENAĐERE”. i to će da snimaju iz diskaverija iz engleske. zato jer možemo.

eto, tako će sirotnja da prebrodi krizu i uđe u blagostanje.

sirotnja se voli igrati igrica… krua i igara!

zove vas sirotnja da pogodite ko je sirotnja: nosim crno, vozim audi, puštam muziku svaki dan, nikog ne pitam za dozvolu, cijeli život obećavam ljudima svašta, nikad nisam dokazao nijednu od svojih tvrdnji, državi ne plaćam porez, sam smišljam svoj cjenovnik, i češće sam uzimam koliko mi treba, udaram reket pokućama, nisam žulj nikad imao u životu, niti sam podigao išta teže od novčanika, još pri tom dajem sebi isključivo pravo da vam govorim šta je dobro a šta loše… sirotnja je pop.

zbetmen

gleda sirotnja šta se radi po gradu i nemože vjerovati kolko lopovluka i bezobrazluka tu ima. krimnalaca svuđe i kradu sve što sirotnja jadna sačini i napravi il bi ona sama šćela uzeti. al nemere stić, jer nije profesjonalna u lopovluku i otimačini. policja sjedi kod vrapca i daje vozačke il na jerezi fata postavljače laminata iz slovenije što imaju crna stakla na golfovma trojkama, i žmiri na oba oka jer je nemoćna kod tolko malo obraza. a kriza udarla i milicja krenla kažnjavati sve i svašta nebil plate seb namakla. još malo će sirotnja plaćat kazne što nije platla kazne nijedne. stra i sramota.

pa se sjeti tako sirotnja priče o zbetmenu i kako u tom gradu đe zbetmen ide, i kako sin od najjačeg i najbitnijeg i najbogatijeg čoeka u gradu uzme i iztrenira karate i nabije mišiće, da nema stomak i bude napucan, kupi sebi svaki dodataka i špagi da može svašta sanjima, uzme sobar auto od iljadu konja i ofarba ga u crno i kaže “ne pičke, neću vas da plodim zato što se ložite na moje auto i moje pare, ja sam zaštitnik ovog grada i moj grad me treba, idem da se borim protiv kriminala” i prebije sve nitkove i dilere droge i lopove i licimure. i poželi sirotnja da je tako i u stvarnosi, pa se onda sjeti đe je i kaka je situacja i ko je sve bitan u gradu i kaka su im djeca, pa se onda sjebe i pane depresju ko kokoš ušaht pa nemere niđe izić.

cedevita je lažna cevitana.

posT-uskrsT

eto srijede eto petka. sirotnja jedva čeka vikend da proba sve krpe što je podobijala od razmažene rodbine iz inostranstva što baca majice jer nisu dovoljno kul, i jer niko živ više ne nosi gap i fišbon, i drečavo. a sirotnja more svega, samo da je sjajno, da nije neko drugi isto nabavio u gradu, da nije probušeno đe se vidi, da piše nešto na njemačkim ili engleskim rječima i da nije sa vilaka. kad se sve sabere, sa vizuelno mater’jalne strane, uskrsT proš’o uspješno

bilo nekih par sudara, ali to su ionako bila djeca bogatih funkcjonera izopštine i/ili privatnika tako da niko nije pogino, a i da jest, ne bi bila neka šteta tuga grota …
(đeš to stavti, pa ljudi ovo čitaju, uvrijediće se neko prim. ured.) (e jebi ga, šta da kažem a da se niko ne uvrjedi?! prim. aut.) (ma stavi šta oš’, samo nemoj da se neko uvrijedi prim. aut.) … eto, nije niko pogino, i nemoj da se neko uvrijedio, jer niko nije pogino. sledeći put će neko možda da pogine, pa će biti svima srce namjestu (jel sad dobro vako prim. aut.) (aj, jest, jebo te onaj ko te pisati naučio prim. ured.)

kiša se napadala, pada izneba i iz zemlje. pada ko da bog plače. možda i plače, ko će mu ga znati. nije ni bogu lako. ima i on dušu. a plako bi svako da mu sin od 33 godne ode odkuće, krene usvijet, i taman kad se malo opustiš eto klipana nazad “tata, ja se vratio kući”. a svi ostali lupaju jaja zanjim što je ošo, da ne udari šuh pa se ne vrati. nezgodno.

cenar zabave u regjon prso. surtovu drago ko da je komšiji crkla krava. što i jeste slučaj, u prenesenom značenju. pošto sirotnja ne zna koncept prenošenja značenja, njoj svejedno đe će, samo nek se pregoni. dižu ruke kad puštač muzike kaže ajmooo i piju novi nektar jer izdaleka po mraku liči na stelu pa bude ko da sirotnja nema para. a ono ne samo da ne liči na stelu, nego ne liči ni na pišaću. pjeni više od nje, glava jače boli, a ukus tu neđe, to je nešto o čemu treba dobrano raspraviti još.